U posljednjem  članku  dat je kratak  osvrt na  pojam kritike.  No, ako želimo  u cijelosti razumjeti kritiku moramo se osvrnuti i objasniti što je to kontrola  i   koja  je razlika  između kontrole i  kritike.

Dakle, krenimo redom.  Što je kontrola?

Svako društvo na temelju  osnovnih  načela  donosi  norme, kriterije,  pravila, kojima  definira uvjete  života i rada  u zajednici.  Znači, donosimo norme  i naravno  moramo  vršiti kontrolu da se te norme  poštuju.  Poštivanje normi  jedan je od osnova  suživota u svakoj zajednici.  Nepoštivanje normi se  i sankcionira,  od  usmene  opomene do  penalizacije, prekršajne i kaznene. 

Kontroliramo učenike da ne prepisuju testove,  sudionike u prometu,  knjigovođe  da poštuju  knjigovodstvene standarde, kontroliramo  uprave,  kontroliramo  tehničke, društvene… norme.

A sada  da upotpunimo znanje  o kritici.

Čovjek djeluje,  u određenom pravcu i  na  određeni način,  pri čemu  norma  determinira   način  djelovanja.  Kako raditi! 

Kontrola  upozorava da se ne  pridržavamo  postojećih normi. Kontrola se ne zamara  pitanjima  kakve su norme, njen  zadatak je  poštivanje normi.   

Kritika  preispituje  pravac i  način djelovanja  i  upozorava  na  pogreške u  pravcu i/ili  načinu  djelovanja.  Kritika preispituje norme. Budimo još jasniji i precizniji:   kritika  preispitujući norme  preispituje  da li nam je način  djelovanja  dobar. 

Najbolje je na nekoliko  primjera  vidjeti razlike: 

• U Hrvatskoj smo donosili  norme koje su  minorizirale  znanje, rad, poštenje i  legalizirale  načine djelovanja  koji sa navedenim  načelima   nemaju mnogo  sličnosti. Klasičan  primjer je  pretvorba, a  dodjela  raznih  subvencija, beneficija, mirovina je  priča za sebe.  Izjednačiti par godina  staža  sa  120-150  godina staža  nekolicine profesora  je naprosto perfidno. Društvo koje na taj način  valorizira rad  naprosto nema budućnost.

• Razmotrimo i primjer kontrole rada  uprava.  Revizija  kontrolira  norme, odnosno radi li uprava po zakonu. Da li je uprava  stručna, rješava li probleme,  kako planira poslovanje  i  koji su  rezultati  efikasnosti. Na ta ključna  pitanja  revizija  ne daje  odgovore (kao ni postojeći  NO).  Kola mogu ići  nizbrdo  „sto na sat“  to kontrola  ne uočava.  

Vrijeme  je najstrožiji   i najobjektivniji  kritičar. Ono  nam  najjasnije kaže   što i kako  smo radili.  Nismo slušali  stručnjake,  sakrivali smo  poslovanje  od  javnosti, bježali smo od tržišta   i  sustiglo nas je vrijeme  da nam podnese račun.

Hoćemo li bar  sada  izvući neke  pouke.  Bojim se da još nećemo, a  „mjere“  Vlade  RH naprosto  ne obećavaju ništa dobrog. Skupina  zbrda–zdola  nabacanih  „mjera“  bez prethodno definiranih problema  ne slute na dobro.  To je kao da liječimo  pacijenta  lijekovima,  a da  prethodno nismo ustanovili od čega boluje.  Nadajmo se da  će „pacijent“  imati sreće.